Mnogo neafirmisanih bendova tamo je pronašlo put do slave, među njima i "Neverne bebe", čijeg je gitaristu Tasu Neša naučio da svira... 1990. godine Neša upoznaje Violetu, sa kojom se naredne godine seli u Bor, gde im se u decembru rađa sin Stefan. Narednih 10 godina Neša posvećuje porodici, poeziji, slikanju, kampovanju...

Stefan odrasta gledajući tatine slike u košulji i marami, slušajući o izviđačima... 2000. godine Stefana i Nešu na ulici sreće Mirko Đurišić, tadašnji "vođa" borskih "izviđač" (neko ko nije ni znao da izviđači nose maramu jedva se mogao tako nazvati), i poziva ih na letnji tabor na Dubašnici. Neša nije mogao da odbije - Stefan je sanjao o tome da upozna organizaciju p kojoj je njegov tata toliko pričap. Ulazak u logor za Nešu je predstavljao šok - deca u logoru su nosila vojničke košulje bez ikakvih oznaka, čak i bez marama. Jedino izviđačko obeleđje u logoru bio je svetleći pano SIO Bor, sa Neši nepoznatim cvetom krina. Našao je literaturu i preko noći prihvatio sve promene koje su se desile od vremena kada je on bio izviđač, ostavljajući utisak da je sve to oduvek znao. U početku su ga stariji momci i devojke, ili tadašnji izviđači i planinke, posmatrali sa dozom nepoverenja, smatrali su da je on još jeda od "Daltonovih ljudi", a Daltona, inače, niko nije voleo, zato što je bio sklon maltretiranju dece po logoru.

Međutim, malo po malo tadašnji srednjoškolci otkrivaju jednog sasvim drugačijeg čoveka, nekog ko se nije uklapao u njihovu prvobitnu sliku. Neša se brzo sprijateljio sa njima, umeo je da ih nasmeje i da se sa njima zabavlja baš kao da ima 18 godina! Neša im priča o svojim izviđačkim danima, o svojim doživljajima, avanturama, a oni ga razgoračenih očiju i širom otvorenih usta slušaju. Oni jednostavno nisu bili svesni, nisu znali, niko im nije objasnio, pokazao, naučio da postoji jedan takav svet kakav predstavlja izviđačka organizacija.